Храм Светог Архангела Михаила у Љубушком

У једном писму мостарске црквене општине руској влади пред крај 1860. или почетком 1861. године се наводи: Наша четири кадилука који се налазе у сјеверозападној Херцеговини , а то су мостарски , коњички , дувањски и Љубушки , у којима је мањи дио наших православних хришћана , који су измешани између Турака и Латина , да ту нигдје ни једне цркве нема , осим ове наше мале мостарске , која је само дугачка 15 ½ аршина , а широка 9½ аршина и пола у земљи.

Мостарски парохијски свештеник Прокопије Чокорило је од маја 1858. Године до у зиму 1860. године провео у Русији прикупљајући милодаре за изградњу седам цркава у Херцеговини , у Коњицу , на Борцима , Бијелом Пољу , Дувну, Љубушком , Старој Габели и велике саборне цркве у Мостару.

Тих година султанским реформама изједначена су грађанска права свих становника османске државе . Султан Абдул-Азиз је новчано помагао изградњу католичких и православних цркава и школа у Босни и Херцеговини и није допуштао опструкције и одуговлачења у издавању фермана . Под његовим окриљем у Љубушком су изграђене српска православна црква и школа на Мостарским Вратима и католичка црква и школа на Хумцу. Не малу подршку изградњи српске православне цркве у Љубушком дао је бивши Србин , конвертит Омер-паша Латас.

Постоје сведочанства у два турска докумената о изградњи српске православне цркве у Љубушком. То су бујрулдија ( наредба ) херцеговачког мутесарифа (окружника ) Ахмеда из 1860. године и ферман султана Абдул-Азиза из 1861. године. Бујрулдија мутесарифа Ахмеда од 8. јула 1860. године упућена је на љубушког мудира, кадију и чланове меџлиса.

Православни хришћани могу започети градити цркву на њиви « Баре «, у власништву Ристана ( Ристе ) Семиза , званог « Малан » , у означеном омјеру , док не стигне царски ферман и у томе их нико не смије ометати , јер је Сердар Екрем затражио из Цариграда ферман за градњу цркве коју је одобрило повјеренство за реформе .» Ферманом султана Абдул-Азиза од 22. аугуста 1861. године , упућеном мутесарифу , муфтији и љубушком кадији , одобрена је градња православне цркве . Црква ће бити дуга 13 , широка 11, висока 7 аршина . Имаће 8 прозора , једна врата, око себе дувар дуг 40 , широк 25 аршина.

Градња парохијске цркве почела је 15. аугуста 1861. године . Највећи прилог донио је из Русије свећеник Прокопије Чокорило-дар од 525 сребрених руских рубаља грофа Михајла Сергејевича Миљенкова из саратовске губерније . Остале прилоге дали су Мостарци и Љубушаци. Ристо Семиз, један од најбогатијих Љубушака тог времена, поклонио је земљиште за градњу.

Црква се градила све до 20. јула 1865. године када је довршена и посвећена св. Архангелу Михаилу. Била је лоцирана на сјевероисточном крају града на баровитом и подводном мјесту, неподесном за вјернике. Камени зидови цркве су били несигурни, иако дебели, без симетрије, кров је био прекривен плочом. Уочи Спасовдана, 1900. године парохију у Љубушком посетио је и Митрополит Серафим Перовић.

У току 1890. године, уз помоћ земаљске владе, црквени зидови су ојачани жељезним шипкама, али то је мало помогло. Тада је парох Јован Гргуревић предлагао да се црква сруши и изгради нова, јер сталне поправке само одлажу њено спонтано рушење . Парох је у више наврата тражио да се тешке камене плоче на крову замјене циглом или лимом , али је и тај приједлог остао без успјеха. Кад су греде у темељу попустиле, црква је око 20 цм. потонула у земљу и свуда распукла.

Парох Ристо Терзић пише :
Не само што је црква скромна и малешна за парохију , него је и без унутрашњег украшаја. У иконостасу , који је прост и једноставан , смјештене су неколике иконе без реда . Олтар је сасвим малешан и без имало дневне свјетлости , јер на олтару нема ниједног прозора.
Подигнут је хор од простих греда и дасака. Кад је зидана, учињена је велика погрешка тијем што је што је црква озидана без сигурног темеља. Пошто се није могло доћи до сигурних и чврстих јаруга, у темељ су метнуте дрвене греде на којима је зид подигнут. Због несигурног темеља распукла је црква и послије тог није се никад могао утврдити кров, да не капље, зато је црква увијек влажна и мокра.

Вјерници су тражили од црквених власти у Мостару (Епархијски управни и просвјетни савјет) да пошаље једног техничара који би цркву прегледао и предложио начин њене поправке. Има четири мјесеца како очекујемо то рјешење , као озебли сунце , јер смо у страху да нас у вријеме свете службе Божије не притисне трошна црква , зато многи и не долазе у цркву. Одбора немамо , нити га можемо имати , јер љубушка парохија има само 39 православних кућа у вароши ( у цијелом котару љубушком нема ни једне православне куће на селу ) , од којих је 33 удовице, као кућна домаћина, које су махом сиромашне.